BRAĆA 2. DEO-Ilija M. Popović – Pop
Mojkovačka bitka, topovi i svo to stradanje razbijali su moje dečačko nebo u paramparčad. No ljudi oko mene su ponovo vraćali sunce na svoje mesto i sklanjali mutne oblake sa neba svaki put iznova. I kada sam slušao njihova pričanja i kada sam čitao o njima i kada sam uz naređenu tišinu kod strica u kolašinskom selu Drijenak, kao dečkić slušao guslarsku pesmu o bitci na Mojkovcu na mono gramofonu koju je pevao Boško Vujačić. “Ne damo im Mojkovac da vide, pa car Josif da pred njima ide” još odzvanja u mojim ušima tekst pesme koji govori o silini i junaštvu te šake crnogoraca koji su oskudno obučeni, slabo naoružani, po mrazu i snegu do pasa, o parčetu hleba branili obraz i slavu bratstva.
U Crnojh Gori u kojoj se šamar i psovka smatrna teškom i neoprostivom uvredom, još od kolašinske afere 1909. godine, radili su mokri konopci, čupani nosevi i brkovi. A danas?
Jesmo li mi ukleti mimo i jednog naroda da ne možemo bez izdaje? Da može biti bolje, bilo bi. Da je bar nešto učunjeno kako valja danas bi znali ko je ko i šta je ko. Ovako… Zar sa prvog ognjušta srpske slobode podpirenog pod Lovćenom mora danas rasti kuga ropstva i sramote? Jadne kosti vladike Rada i žalosne pesme njegove. Kome ih je ispevao? Zar samo mi možemo biti takvi skotovi da zgazimo sve ljudske svetinje čim omirišemo vlast i bogatstvo?
Ne uzdam se više ni u Boga ni u nebesa. Već bi se smilovali i otvorili Sodomu nad svim što se srpsko zove da svet ne gleda ovo naše grdilo i sladi se našom sramotom. Šta je pravda kada se do nje doći ne može? Šta je istina kada ostaje nepoznata? Čemu sunce ako će osramoćene robove da greje? Na Mojkovcu nisu birali između smrti i sramote! Neće naša budućnost biti velika bez nas velikih i naše volje i priznanja da smo to što smo. Nepogrešivo saznanje se stiče vlastitim iskustvom, a ono nam govori koliko je bezobzirna, nasilna i sebična postala borba među braćom da dokaži da nisu braća i da to nisu ni bila. Njihovu zlu stranu, njihovu suštinu zapravo možete doživeti u njihovim ljudskim tamnicama gde svako od nih pokazuje kakav jeste bez ukrasa i bez reči, bez prošle slave i budućih ideala.
Kako se sada dozvati pameti i probati da preživimo ova vremena? Kako da spasimo obojak bratstva, koliko da se ognjište naše ne utuli, podpireno sa toliko zla i muke posle nešto više od 380 godina tamnovanja. Počelo se bratstvo deliti na komade. A ko može dušu svoju da podeli? Ako smo na to spali ne bilo nas. Šta smo bez misli bratske bez gomila bezimenog groblja svezanoga. Nema ovde mesta za podvirepe i pripuze i zato nas Mojkovac stalno opominje da moramo na grobovima naših predaka učiti šta znači biti brat i šta znači biti čoek. To je naš dug prema precima i dug za pokolenja jer ako ne umemo taj dug vraćati, nismo se trebali ni rađati.
Zemlja riga vukodlake i vampire, a razdrobljena nebesa ždere crno sunce komad za komadom. Nema epa, nema vizije, nema legende.
nastaviće se…
Nema komentara