PRISLAVA

Davno nekada kod mene u selu ziveo je neki deda Sreten. Solunski ratnik. Ziveo je sa zenom Desankom u onoj istoj Paskovini koju sam u nekim pricama vec pominjao. Dece nisu imali. Postoji kod nas jedan meni lep, ali vec prilicno iskorenjen obicaj. Prislava. Svako selo ima svoju prislavu i specificna je u odnosu na slavu zbog toga sto na nju ne dolaze komsije vec uglavnom rodbina. Komsije i same toga dana docekuju goste, ali na prislavu dolazi rodbina koja slavi istu slavu, pa je to prilika da se ljudi vide. Da se ne zaborave te malo dalje rodbinske veze i da se izbegnu neprijatne situacije da se srodnici, ne znajuci da su rod, upoznaju i zaljube. Desavalo se.

Kako su svi tada prislavljavali, tako je i Sreten. Dodju jedne godine njemu na prislavu 43 gosta i njih 40 ostanu da prespavaju. Mozete zamisliti kakvo je to spavanje bilo. U praksi su presedeli noc. Ko u dvoristu, ko u basci. Pojeli i popili sve do zadnjeg gutljaja i zalogaja. Ujutru je Sretenu bilo dosta i prislave i gostiju. Izneo je jednu flasu rakije i rekao: “ Evo, jos ovo popijte i da se zna da Sreten od sada vise ne prislavljava.

Dodje sledeca godina a Sreten cvrst u svojoj odluci. Na dan prislave resio da kopa kukuruz u blizini kuce. Da, ako neko slucajno i krene vidi da prislave nema i da na dobrodoslicu moze zaboraviti. Sretenova kuca bila je bas u dolini pored samog potoka. Kopaju Sreten i Desanka kukuruz a jedinu kravu izveli da pase u jedan sumarak tu pored njih. Da im bude na oku. Kad je bilo oko podne razigra se ona krava i potrca niz onu sumu. Prolete izmedju dve bukve koje su bile jako blizu i izbi pred Sretena bez rogova. Oba je u tom neobicnom trku odlomila. Krv na sve strane. Iskupise nekih krpa i vezase kravi neku calmu. Nekako zaustavise krvarenje. Nastavise da kopaju. Prodje jos neki sat kad povika Desanka :“Ajoj, Sretene, evo moje sestre! Sta cemo sad? Bruka da je necim ne posluzim.“ Sreten ljut kao guja. „Idi kolji neko pile i rucajte. Ja danas kopam kukuruz“. Tako i bi.Zakla Desanka pile, ruca sa sestrom a Sreten i dalje tvrdoglavo kopa. Kad bi predvece eto ti Desanke. „Sretene, sestra i ja bi malo otisle na vasar, ako se ti ne ljutis?“ Toga dana je inace bio vasar u Otnju. „Idite.“-progundja Sreten. Kako one zamakose niz potok Sreten baci motiku i udje u kucu. Nije njemu ni bilo do kopanja vec je ceo dan terao inat sam sebi.

Vecera i on. Vec je bio pao mrak. Cuje Sreten kako nesto „sindzira“ napolju. Kao rezi. Otvori vrata da vidi sta je, kad iz onog mraka neko pasce izlete i ujede ga za nogu i to dobro. Dugacak lanac oko vrata tog psa jasno mu rece da nije u pitanju lutalica. Krene Sreten za tim kerom niz potok. Pravo u dvoriste komsinice. Udje ker u dvoriste i pravo pobeze u svoju kucicu. Sreten pokuca na vrata. Izadje Mileva, komsinica sa vrlo specificnom uzrecicom. „Mileva, mene tvoj ker ujede.“ “ Prijatelju, psc, jebiga u dupe, sta da mu radim? Pasce ko pasce. „

Tek tada nastupise problemi. Morao je lekaru i morao je primiti injekciju protiv besnila. To je u vreme Kraljevine Jugoslavije bilo izuzetno skupo zadovoljstvo. Morao je prodati jedinu poljsku njivicu koju je imao da plati lecenje. Kostalo ga je vise nego prislava zadnjih 10 godina sa svim gostima koji ostanu da prespavaju. Objavi tada Sreten da svi znaju. Od sledece godine ponovo prislavljava.